Boba Đuderija - Marčelina : nisam vam sve rekla

Način na koji Boba piše; način na koji se uvlači pod kožu; način na koji vas trnci podsećaju da ste živi; način na koji se njen zdrav razum razliva vašim krvotokom, kao neophodno literarno disanje; način na koji je svekoliko erotsko intimnije od svake bliskosti; način na koji njene reči postaju živi glumci na mrtvoj balkanskoj pozornici; način na koji čitava Dalmacija postaje zaštitni omotač njenog predivnog jezika, poput osećaja da si prvi put progovorio i uvek našao pravu reč... sve je to samo detalj Slobodankinih priča i pričica i crtica i ispovesti i nepostojećih dnevnika i komentara i prikaza i uvek, zauvek, forever nje same sobom. Dovoljno je da pročitaš jednu rečenicu i – znaš: Boba.

Moguće da iz privatnih ljubavnih jada preterujem kad tvrdim da je ono što radi Slobodanka Boba Đuderija više od – literature. U stvari, da budem iskren, to jeste više od – literature. Ta niska od životnih pripovetki veća je od života samog, jer dodiruje sam damar čovekoljublja: tamo gde smo najtanji i najslabiji. Njeno odbijanje da bude dramatično patetična i komercijalno sentimentalna, čemu se večito suprotstavlja samoironijom i apsurdnim humorom – ali da uvek jasno stavi do znanja šta misli i da se s tim niko ne šali, retko je svedočanstvo jednog spisateljskog života čiji žanr ima samo jedno ime: Zdrav Razum.
(Petar Luković)

[Bobini] tekstovi zorno prikazuju dvosvijet ove planete. Iako se Zemlja, bez nama znanoga razloga, vrti li vrti i jurca kroz beskonačni svemir, našoj Marčelini s trajekta otok nepoznate planete izgleda – tako ... nepomično! Ma, tega se ni Ćićina Dora ne bi sitila.