Zoran Pongrašić - 41,5°C

... Onda sam ugledao Lidiju Sedmak.
- Što ti sad hoćeš? - upitao sam je najneljubaznije što
sam mogao.
- O Bože, baš su te sredili, zar ne? - Izgledala je
stvarno zabrinuto, časna riječ ako nije. - Ne izgledaš
dobro. Uopće. - rekla je i dodirnuta me po licu. - Tu
imaš šljivu.
Nije me dodirnula cijelom rukom, nego valjda samo s dva prsta, možda tri, i to s njihovim vrhovima, ali kao da me dodirnula s nekakvom strujom. Ma, vraga s nekakvom, kao da je u tim svojim prstima imala cijelu nuklearnu elektranu. Streslo me od glave do pete. Imao sam osjećaj da mi je u jednoj jedinoj sekundi temperatura skočila na najmanje 41,5°C.
- Onaj kreten te mogao ubiti, znaš? - rekla je.
- Što se to tebe tiče?! - zarežao sam. Nisam htio pričati
o tome kako su me Govno i Kloško prebili, a još manje
kako me Ludi Siniša spasio. Nisam htio da me sažaljeva
niti bilo što slično.
Lidija me još neko vrijeme začuđeno gledala, a onda se nacerila na onaj svoj uobičajeni način. Ne znam da li zbog onog polumraka koji je bio tamo u hodniku ili zato što sam bio izudaran pa mi možda nešto s vidom nije bilo u redu, ali baš mi se luđački sviđala. Bez obzira što sam je mrzio. Ljudi moji, bila je tako zgodna!