Tvrtko Kulenović - Trag crne žuči

U unutrašnjem džepu uniforme imao sam mali pištolj s posrebrenom drškom na kojoj je krupnim slovima pisalo ŠERIFU. Ne znam koje, ili koje bio taj Šerif, ali menije pištolj poklonio lično on, moj prijatelj, moj brat, moj komandir.
Prihvatio sam pištolj s obje ruke, naslonio oba lakta na njegov radni sto i iz blizine mu ispalio dva metka pravo u glavu. Da li sam time htio da osvetim uvredu nanesenu mami, ili sam mislio da ću se sada dići i otići kuda hoću, i ostati koliko hoću, da ni za koga i ni za šta ovdje nikakvim vezama nisam više vezan - to ne znam. Znam da sam jedva stigao do kraja sela, a već više nisam mogao podnijeti pomisao da sam ubio druga, brata, komandanta, a da se meni samom ništa nije dogodilo, živ sam.
Istina, ne zadugo. Predaću se svojim drugovima i oni će me jednostavno strijeljati vezavši mi oči maramom da me ne straše. Strijeljaće me bez žurbe, bez zlobe, čak i bez mržnje, ali s osjećanjem da vrše nezaustavljivu pravdu.