Marija Paprašarovski - Daleki grad

Moje mi mentalne slike katkad djeluju kao mistične objave. Najčešće su, nažalost, konkretne i jasne kompozicije naizgled nespojivih elemenata. U prvi mah mogu djelovati raštrkano, bez glave i repa, ali sve se dade svesti na jedan jedini oblik: sentimentalno bolećivo i patetično cviljenje. Ja jesam lud, ali nisam budala. Ako cvilim, onda je to neprirodno glasanje za čovjeka. Neprirodno kao gongorizam: naflićkati se sterilnim bogatstvom, zagušiti sebe i onog drugog, ako postoji, zatrpati ga ukrasnim figurama, zlatnim vrpcama i kipićima, da poludi, od užasa ili sreće, da ga obuzme vaša retorika, i da ponesen, crven, ozaren, zadihan stane ponavljati u isto takvom, ali još furioznijem, ritmu bljazgarije. Ja cvilim, jednostavno kao pas, a pas ne cvili kad ga nešto boli, psi podnose bol, pas cvili zato što je sam, a nije bio, zato što mu netko nedostaje.