Andre Breton - Luda ljubav

Upravo tamo, na samom dnu ljudske posude, u tom paradoksalnom predelu gde spajanje dva bića, koja su se stvarno izabrala, svim stvarima vraća izgubljene boje iz vremena drevnih sunaca, gde međutim, takođe besni samoća, zahvaljujući jednoj od tih fantazija prirode, koja hoće da oko kratera na Aljasci sneg ostaje ispod pepela, godinama sam zahtevao da se upravo tamo pođe u potragu za novom lepotom, lepotom „shvaćenom isključivo u smislu strasti“. Bez i najmanj

e zbunjenosti priznajem svoju duboku neosetljivost na prirodne lepote i umetnička dela, koja mi odmah ne izazovu fizički poremećaj, koji se karakteriše osećanjem udara vetra po slepoočnicama, koji je u stanju da izazove istinski drhtaj. Nikada nisam mogao da se suzdržim a da ne uspostavim vezu između tog poremećaja i osećanja erotskog zadovoljstva i da među njima otkrivam samo razlike u stepenima. Mada nikada ne uspevam da analizom do kraja otkrijem sastavne elemente tog poremećaja – biće da se on zapravo koristi mojim najdubljim potiskivanjima – ono što o njemu znam me uverava da njime upravlja samo seksualnost. Podrazumeva se da se u takvim uslovima, veoma posebno osećanje o kojem se radi, može pojaviti u najnepredvidljivijem trenutku i može biti izazvano nečim ili nekim koji mi, zapravo, nije posebno drag. Zbog toga se ipak, očigledno radi o toj vrsti osećanja, a ne o nekom drugom i insistiram na činjenici da se u tome ne možemo prevariti: to je zaista kao da sam se izgubio i da su odjednom došli da mi jave vesti o meni. Tokom prve posete, u koju sam otišao kada sam imao sedamnaest godina, sećam se da je Pol Valeri, insistirajući da sazna razloge koji me teraju da se posvetim poeziji, od mene dobio odgovor već tada usmeren jedino u tom pravcu: rekao sam mu da težim da pribavim (pribavim za sebe?) neka stanja koja odgovaraju onima, koja su veoma posebni poetski nemiri izazvali u meni. Neobično je i divno da takva stanja savršene prijemčivosti ne doživljavaju nikakvo opadanje u vremenu, pošto među primerima tih kratkih izraza, čiji je uticaj na mene magičan i koje sam danas u iskušenju da dam, vraća više onih, koje sam već nudio Valeriju pre dvadeset godina. Bili su to ovi, siguran sam: „Ali kako je zdrav vetar!“ iz Remboove pesme „Reka likera“, Malarmeov „Tada, kada je noć starila“ po Pou , a možda, iznad svega, kraj tog saveta majke upućenog kćeri, u jednoj Lujevoj priči, da se čuva mladića, mislim, koji prolaze putevima „sa večernjim vetrom i krilatom prašinom“. Da li je potrebno reći da je ta krajnja retkost, sa kasnijim otkrićem Maldororovih pevanja i Pesničkih dela Isidora Dikasa, za mene napravila prostor za nenadano obilje? Lotreamonovi „lepi kao“ za mene predstavljaju sam manifest grčevite poezije. Velike svetle oči, zora ili beljika, mladica paprati, rum ili mrazovac, najlepše oči u muzejima i u životu u njihovom prisustvu se rasprskavaju kao cvetovi, otvaraju se na svim granama vazduha, da više ne bi videle. Te oči koje izražavaju samo ekstazu bez nijansi, bes, užas, oči su Izidine („I nekadašnji žar…“), oči žena bačenih lavovima, oči Žustine i Julije, oči Luisove Matilde, oči sa mnogih lica Gistava Moroa, sa nekih od najmodernijih voštanih glava. Ali, ako Lotreamon bespogovorno vlada nad ogromnim predelom iz kojeg mi danas stiže najviše tih neodoljivih poziva, ja ipak nastavljam da potvrđujem sve one, koji su me prikovali za tlo jednog dana, i to zauvek, koji su me tada čitavog podvrgli Bodlerovoj vlasti („I čudnih cvetova…“), vlasti Kroa, Nuvoa, Vašea i ređe Apolinera, ili čak pesnika više nego vrednog zaborava, Mišela Felina („I device dok mole… Zatišja za svoje grudi“).
Reč „grčevita“ koju sam upotrebio da označim lepotu kojoj, po meni, jedinoj treba služiti, bi u mojim očima izgubila svaki smisao kada bi bila shvaćena u kretanju, a ne na tačnom izdisaju samog tog pokreta. Po meni, lepota – grčevita lepota – može postojati samo po cenu potvrde uzajamnog odnosa koji veže predmet posmatran u njegovom kretanju i u mirovanju. Žalim što, kao dodatak ilustraciji ovog teksta, nisam mogao da nabavim fotografiju lokomotive velike brzine, koja je godinama bila prepuštena mahnitanju prašume. Pored toga što je želja da to vidim već dugo vremena u meni praćena nekim posebnim zanosom, čini mi se da bi, sigurno magičan izgled tog spomenika pobede i potpunog sloma, bolje nego bilo koji drugi bio u stanju da potvrdi ideje… Prelazeći sa snage na lomnost, sada se ponovo vidim kako u jednoj pećini u Voklizu razmišljam pred malom krečnjačkom građevinom, koja stoji na vrlo tamnom tlu i neverovatno podražava oblik jajeta u čašici. Kapi koje padaju sa plafona pećine pravilno su udarale po njegovom gornjem, veoma uglačanom delu zaslepljujuće beline. Učinilo mi se da u tom svetlucanju leži apoteoza divnih batavijskih suza. Bilo je gotovo uznemirujuće prisustvovati neprestanom oblikovanju jedne takve divote. Takođe, u jednoj pećini, Vilinskoj pećini blizu Monpeljea, gde se čovek kreće između zidova kvarca, srce prestaje da lupa nekoliko sekundi pred prizorom tog ogromnog mineralnog ogrtača, zvanog „carski ogrtač“, čiji bogati nabori večno izazivaju vajara i koji svetlost reflektora pokriva rumenilom, kao sa namerom da on ni na čemu, čak i u tom pogledu, nema da zavidi blistavom i grčevitom ogrtaču, napravljenom beskrajnim ponavljanjem jednog jedinog crvenog pera neke retke ptice, koji su nosili drevne havajske poglavice.
Ali potpuno nezavisno od tih slučajnih oblika, podstaknut sam da napravim pohvalu kristalu. Čini mi se da mi samo kristal može pružiti najvišu umetničku pouku. Umetničko delo, na isti način uostalom kao i neki odlomak ljudskog života, shvaćenog u njegovom najozbiljnijem značenju, čini mi se lišeno vrednosti ako ne predstavlja čvrstinu, pravilnost, sjaj kristala na svim svojim spoljnim i unutrašnjim stranama. Neka se dobro shvati da se ta tvrdnja po meni na najkategoričniji i najistrajniji način suprotstavlja svemu onome što pokušava estetički, kao i moralno, da zasnuje formalnu lepotu na radu svesnog usavršavanja, kojem bi čovek bio dužan da se preda. Nasuprot tome, ne prestajem da budem sklon apologiji stvaranja, spontanog delovanja i to u onoj meri u kojoj je kristal, koji je po definiciji nemoguće popraviti, njegov savršeni izraz. Kuća u kojoj stanujem, moj život, ono što pišem: sanjam da sve to izdaleka izgleda kao što izbliza izgledaju ove kocke kamene soli.To osetljivo kraljevstvo, koje se pruža nad svim područjima moga duha i koje tako staje u jedan snop svetlosnih zrakova nadohvat ruke, mislim da u potpunosti, samo s vremena na vreme, dele oni apsolutni buketi koje sa dna mora nude korali i madrepore. Beživotno ovde tako blisko dodiruje živo, da je mašta slobodna da se beskonačno igra tim prividno, potpuno mineralnim oblicima, da povodom njih ponavlja postupak, koji se sastoji u prepoznavanju nekakvog gnezda, grozda, izvučenih iz fontane koja okamenjuje. Posle kula zamkova, čije su tri četvrtine srušene, kule od gorskog kristala sa nebeskim vrhom i podnožjem od magle i prozorom, sa kojih, plave i zlaćane, padaju Venerine vlasi, posle tih kula, kažem, čitav vrt: divovske rezede, beli glogovi čija je stabljika, listovi i bodlje od iste materije kao cvetovi, lepeze od inja. Ako sâmo mesto na kojem „figura“ - u hegelovskom smislu materijalnog mehanizma individualnosti - preko magnetizma dostiže svoju realnost jeste kristal u pravom smislu reči, mesto gde ona idealno gubi tu svemoćnu realnost, jesu u mojim očima korali, ako ih imalo, kao što i priliči, ponovo vratim životu, u blistavo prelivanje mora. Čini mi se da život, u istrajnosti svoga procesa stvaranja i uništenja, za ljudsko oko ne može biti konkretno bolje ograđen, nego između žive ograde plavih senica od aragonita i mosta dragocenosti australijskog „velikog koralnog grebena“.